Glas i tišina: Velimir, publika i Marinin kontrapunkt
Napomena autora: Ovaj tekst je programski uvod u knjigu “Moja sestra Marina Abramović.”. Ne bavi se biografijom niti privatnim odnosima, već analizom javnog govora, publike i performansa u savremenom medijskom prostoru.
Zvali su ga Bucko.
Pre nego što je postao glas koji se prepoznaje na prvu rečenicu, pre nego što je postao figura koju jedni slušaju kao autoritet a drugi doživljavaju kao provokaciju, bio je dete — pogled u kameru, lice bez namere, bez strategije, bez „poruke“. Ta fotografija deluje kao mali kvar u našem savremenom odnosu prema javnim ličnostima: podseća nas da svaki glas koji danas ima publiku, nekad nije imao ni jezik.
U vremenu kada publika traži da se ljudi svrstaju odmah — da budu ili „naši“ ili „njihovi“ — ovakva slika radi suprotno. Ne ubeđuje. Ne dokazuje. Ne objašnjava. Samo zaustavlja naš refleks da sudimo. A ova knjiga, koliko god zvučalo paradoksalno, počinje baš tim zaustavljanjem.
Ova knjiga nije nastala iz želje da nekoga razotkrijem, niti da nekoga branim. Nastala je iz potrebe da razumem kako glas postaje autoritet, kako publika bira kome veruje, i zašto je danas često važnije kako neko govori nego šta govori. Zato ne počinjem Marinom Abramović, iako je ona ime koje bi „logično“ trebalo da bude na prvoj strani. Počinjem odnosom između izvođača i publike — scenom, ne biografijom.
Velimir Abramović nije „analitičar“ u klasičnom smislu, jer ne gradi argument kao novinar ili profesor. Nije ni „prorok“, iako se služi intonacijom i dramaturgijom koja podseća na proročki govor. Njegova snaga je u nečemu trećem: on je performer značenja — čovek koji ne nudi informaciju, nego atmosferu u kojoj informacija postaje sekundarna.
On ne prati događaj; on prati raspoloženje. Ne govori: „šta se desilo danas“, nego: „šta se u nama taloži godinama, pa danas izbije na površinu“. Zbog toga njegovi snimci ne zastarevaju kao dnevna vest. Oni se vraćaju — kad se vrati isto osećanje u publici. U tom smislu, Velimir je manje arhiva događaja, a više arhiva kolektivnih napetosti.
Kada kažem da se Velimir zavodljivo ponaša prema publici, ne mislim na šarm u banalnom smislu. To je retorička zavodljivost: način da slušalac oseti da je uključen u nešto „dublje“ od pukog razgovora. Velimir često ostavlja zaključak otvoren. Stalno sugeriše da postoji „još jedan sloj“, još jedan ključ, još jedna istina. Publika ne kupuje informaciju, nego ulogu u procesu. Kod njega slušalac nije potrošač — slušalac je saučesnik.
To ima svoju lepotu: daje publici osećaj da nije sama. Ali ima i cenu: što više glas vodi, to manje publika trenira sposobnost da ostane u tišini i misli bez pratnje. I baš tu se otvara kontrapunkt koji me zanima.
Na mom kanalu danas postoje dve publike. Jedna je nastajala godinama oko Velimirovog tona i ritma. Druga je došla kroz Dosije sistema — kroz strukturu, konflikt, imenovanje mehanizama. Ta nova publika je u kratkom periodu donela hiljade novih pretplatnika. Za mnoge od njih Velimir je „nov“: glas koji ne nudi vest, već atmosferu. To je trenutak sudara dve logike: logike analize (koja traži uzrok i posledicu) i logike mita (koja traži smisao i utehu).
Ako je Velimir figura glasa, onda je Marina Abramović figura tišine. I to nije slučajna suprotnost, već strukturna razlika u odnosu prema publici. Velimir gradi odnos kroz govor. Marina gradi odnos kroz odsustvo govora. Velimir uvodi publiku u narativ. Marina iz narativa izlazi. Velimir zavodi objašnjenjem. Marina zavodi izdržljivošću.
Marina retko objašnjava šta delo „znači“. Ona insistira da publika ostane sama sa iskustvom. Kod Velimira, publika nikada nije sama — uvek postoji glas koji je vodi, makar u krug. Njih dvoje su dva različita odgovora na isto pitanje: šta izvođač duguje publici? Velimir duguje glas. Marina duguje prostor. On popunjava prazninu. Ona je proizvodi.
Pisati o Velimiru samo kao o manipulatoru bilo bi nepošteno. Pisati o njemu kao o vizionaru bilo bi naivno. On razume kako se govori publici koja je izgubila poverenje u institucije. Njegova snaga nije u činjenicama, već u rezonanci — u sposobnosti da pogodi ono što već postoji u publici. Rezonanca može biti lek. Ali može biti i zamena za razumevanje.
Ova knjiga počinje govorom, ali nije o govoru. Ona je o onome što ostaje kada govor prestane.
Kratka napomena za kraj
Ako želiš da dobiješ obaveštenje kada knjiga bude dostupna, zapratite kanal i prijavite se na newsletter. Email: nenadto@substack.com
