Masakr u „Ribnikaru“, odluka Apelacionog suda i opsesija idejom da neko sistematski uništava srpsku naciju otvaraju pitanje: da li zaista postoji centralni plan – ili nas razara način na koji operativni sistem vlasti funkcioniše iz dana u dan.
1. Trauma koja se vraća
U maju 2023. godine zemlja je stala.
Masovno ubistvo u oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, u kojem je učenik sedmog razreda usmrtio devetoro dece i čuvara, a ranio još učenika i nastavnicu, bilo je više od još jedne crne hronike. To je bio trenutak u kojem su i oni najtvrdokorniji morali da priznaju: nasilje više nije „na periferiji“, u kriminalnim obračunima i rijaliti programima, već u srcu grada, u „najboljoj školi“, među decom koja su do juče sedela zajedno u klupi.
Po zakonu, dečak koji je pucao je krivično neodgovoran. Sistem je zato fokus prebacio na punolеtne aktere: roditelje i instruktora u streljani. Otac je optužen da je obučavao dete rukovanju oružjem i nesavesno ga čuvao; majka da je zanemarivala i zlostavljala sina; instruktor da je lažno negirao dečakove odlaske u streljanu.
Prvostepeni sud je doneo stroge presude i mediji su objavili ono što je javnost želela da čuje: „Roditelji osuđeni“. U atmosferi nacionalne traume, to je izgledalo kao trenutak satisfakcije: neko je proglašen odgovornim.
A onda – hladan tuš.
Apelacioni sud u Beogradu ukida osuđujući deo presude, pozivajući se na bitne povrede odredaba krivičnog postupka, i predmet vraća na ponovno suđenje. Niko nije oslobođen, ali niko više nije ni pravosnažno kriv. Sve ide ispočetka.
U zemlji koja već ima minimalno poverenje u sudove, ovakva odluka deluje kao još jedan dokaz da pravda stalno izmiče. I tu se, sasvim prirodno, otvara prostor za novu staru priču: „Neko odozgo sve kontroliše. Ovo je deo plana.“
2. Kako nastaje „plan uništavanja srpske nacije“
Teorija da postoji „plan sistematskog uništavanja srpskog naroda“ ima svoje stalne elemente. U njoj se, u različitim kombinacijama, pojavljuju:
• spoljni akteri (NATO, EU, „Zapad“, globalne elite),
• domaća elita (političari, bezbednosne službe, tajkuni),
• i narod koji je uvek žrtva, nikada saučesnik.
Sredstva „uništavanja“ se obično prepoznaju u poznatim bolnim tačkama:
• demografija (odliv mladih, bela kuga),
• ekonomska zavisnost (prodaja resursa, dužničko ropstvo),
• kulturno-duhovna erozija (rijaliti, starlete, tabloidna antikultūra),
• bezbednosni haos (nasilje, oružje, droge, škole bez autoriteta),
• pravni cinizam (selektivna pravda, nekažnjivost moćnih).
Masakr u „Ribnikaru“ u taj narativ ulazi kao simbolički udar u „srce nacije“: u decu, obrazovanje i budućnost. Posle tragedije slede protesti „Srbija protiv nasilja“, pa oštre najave, pooštravanje zakona, kratkotrajni talas empatije – da bi ubrzo usledila poznata kombinacija zaborava, relativizacije i povratka na uobičajeni program.
Odluka Apelacionog suda da se presuda roditeljima obori i vrati na novo suđenje lako se uklapa u tu sliku:
„Ni ovde nema pravde. Čak i kada nam pobiju decu, sistem na kraju zaštiti svoje.“
Međutim, ozbiljno pitanje ostaje: da li za ovu priču postoji išta više od subjektivnog doživljaja i niza koincidencija? Da li zaista postoji centralni „plan“ – ili samo vidimo posledice jednog dubljeg, ali manje mističnog procesa?
3. Vučić kao operativni sistem
Jedan od preciznijih opisa aktuelnog poretka glasi:
„Vučić nije diktator. Diktatori padaju. Vučić je operativni sistem. A sistem se ne menja – samo se ažurira.“
Ova metafora dosta dobro hvata suštinu.
Operativni sistem vlasti u Srbiji funkcioniše tako da:
• mediji proizvode stalni haos, strah i navikavanje na nasilje; tabloidi urlaju, rijaliti emituju prevaru i agresiju kao normalu;
• institucije na papiru postoje, ali u praksi čekaju signal „odozgo“ – direktore škola, sudije, tužioce i načelnike policije češće određuje partijska lojalnost nego stručnost;
• pravosuđe je sporo i neefikasno za obične građane, a selektivno i prilagodljivo za moćne;
• školstvo je preopterećeno, potcenjeno i nedovoljno zaštićeno, sa nastavnicima koji rade u sistemu bez ozbiljne psihološke podrške za decu.
U takvom operativnom sistemu tragedije poput „Ribnikara“ nisu nužno planski režirane, ali su gotovo ugrađene u logiku rada. Ako društvo godinama normalizuje nasilje, relativizuje odgovornost, ponižava obrazovanje i poništava poverenje u institucije – pitanje nije da li će se nešto strašno desiti, već kada i gde.
Drugim rečima: nije nam potreban tajni dokument da bismo objasnili katastrofu. Dovoljno je da pogledamo kako operativni sistem funkcioniše svakog dana.
4. Četiri fronta faktičkog urušavanja
I bez teorije zavere, moguće je jasno nabrojati najmanje četiri fronta na kojima se srpsko društvo objektivno urušava.
1. Demografija
Mladi masovno odlaze. Oni koji ostaju često ne vide perspektivu. Broj rođene dece je nedovoljan da nadomesti odlaske i prirodni pad populacije.
Da li je to proizvod centralnog plana neprijateljskih sila – ili kombinacije siromaštva, nesigurnosti, stalne političke krize i osećaja da se u sopstvenoj zemlji ništa ne menja?
2. Obrazovanje i deca
Škole postaju poprišta nasilja, a ne mesta bezbednog učenja. Nastavnici su potcenjeni i preopterećeni, sistem podrške je slab, psiholozi retki ili formalni. Deca odrastaju između TikToka, pornića i testova. Masakr u „Ribnikaru“ jeste ekstrem, ali svakodnevne vesti o tučama, maltretiranju i vršnjačkom nasilju više gotovo nikog ne šokiraju.
3. Mediji i kultura
Ako je nacionalni prime time ispunjen rijaliti programima u kojima se ljudi ponižavaju, tuku, vređaju i izlažu privatne traume za rejting, teško je očekivati da društvena percepcija nasilja ostane zdrava.
Mediji koji bi trebalo da kontrolišu vlast često su njeni megafoni; tabloidi služe kao oružje za diskreditaciju protivnika i proizvodnju straha.
4. Pravda i institucije
Kada sudovi deluju kao produžena ruka politike, a ne kao neutralni arbitar, poverenje građana erodira. Ako „veliki“ retko odgovaraju, dok se obični ljudi vuku po sudnicama godinama, stvara se osećaj da je država neprijatelj, a ne zaštitnik.
Na ova četiri fronta, država objektivno slabi – i bez ičije zavere. Dovoljno je da se ništa suštinski ne menja.
5. Plan ili nuspojava?
Da bi se govorilo o centralnom planu sistematskog uništavanja, neophodno je znati: ko ga je napravio, kada, s kojim ciljem i preko kojih mehanizama se sprovodi. Takvih dokaza nema u javnom prostoru. Ono što se vidi je nešto drugo: kontinuitet iste matrice kroz različite vlasti.
Svaka garnitura, bez obzira na boju, sklona je:
• da kupuje lojalnost preko javnih resursa,
• da medije koristi kao oružje, a ne kao korektiv,
• da institucije popunjava po partijskoj liniji,
• da preuzima narativ „spoljnih pritisaka“ dok iznutra sprovodi politiku sopstvenog opstanka.
Spoljni akteri, naravno, postoje i guraju svoje interese. Ali oni nisu jedinstveni „gospodar lutaka“; češće se radi o nizu paralelnih pritisaka (ekonomskih, bezbednosnih, političkih) na malu i zavisnu državu.
Rezultat takvog sklopa izgleda kao plan uništavanja: država koja formalno postoji, ali se suštinski prazni; nacija koja fizički i duhovno slabi; institucije koje gube legitimitet.
Ali umesto jedne velike zavere, imamo spoj banalnih motiva: pohlepa, strah, kukavičluk i navika.
U tom smislu, može se reći da „plan“ postoji – ali ne kao jedan dokument, nego kao zbir svih odluka u kojima se elita bira ispred društva.
6. Psihologija teorije zavere
Teorije zavere imaju svoju funkciju u kolektivnoj psihi.
Prvo, one daju smisao haosu.
Lakše je verovati da postoji moćan, skriveni plan nego prihvatiti da rastući haos proizilazi iz niza malih, loših odluka i sistemske nekompetencije. Ideja o „gospodaru lutaka“ strašna je, ali je paradoksalno utešna – jer sugeriše da neko ipak kontroliše igru.
Drugo, teorije zavere oslobađaju odgovornosti.
Ako „oni odozgo“ sve odlučuju, onda pojedinac i zajednica više ne moraju da preuzimaju odgovornost za sopstvene izbore, ćutanje ili saučesništvo. Sve se svodi na to da je narod žrtva, nikada akter.
Treće, one štite nacionalni ego.
Umesto suočavanja sa sopstvenim slabostima – korupcijom, nasiljem, mizoginijom, primitivizmom – lakše je reći: „Uništavaju nas zato što smo posebni, veliki i istorijski važni.“ Na taj način, čak i poraz dobija primese veličanstvenosti.
Ali nijedna od ovih funkcija ne rešava problem.
Naprotiv, one ga produbljuju: što se više veruje u svemoć zavere, to se manje veruje u mogućnost promene iznutra.
7. „Sistem koji jede svoju decu“
Da li postoji plan da se uništi srpska nacija?
Na nivou tvrde, dokazive zavere – verovatno ne.
Na nivou posledica načina vladanja – rezultat je zastrašujuće sličan.
Masakr u „Ribnikaru“ može se čitati i kao individualni zločin u specifičnom porodičnom i psihološkom kontekstu, i kao simptom društva u kojem su deca postala kolateral žrtve političkog marketinga, medijskog nasilja i institucionalnog nemara.
Odluka Apelacionog suda dodatno podgrijava osećaj nepravde i nepovjerenja u sistem. Za porodice žrtava i veći deo javnosti, pravni razlozi za ukidanje presude nisu uteha – oni izgledaju kao još jedan dokaz da je država mašina bez duše, a ne zajednica brige.
U tom smislu, metafora „sistema koji jede svoju decu“ možda je preciznija od svih teorija zavere.
Nije potrebna tajna instrukcija da bi društvo propadalo. Dovoljno je da operativni sistem vlasti nastavi da radi baš onako kako radi danas.
Pitanje više nije da li postoji plan.
Pitanje je da li postoji volja i kapacitet da se taj operativni sistem promeni – ili ugasi – pre nego što on ugasi sve ono što bi jednom narodu moglo da bude budućnost.
