DOSiJE SISTEMA
Vučić nije klasičan diktator. Diktatori padaju. Ono što je izgrađeno u Srbiji više liči na operativni sistem: dok god je taj sistem aktivan, država je samo aplikacija koja radi u pozadini i troši bateriju, dok građani veruju da drže telefon u svojim rukama.
1. Metafora koja bolje objašnjava stvarnost
Politička teorija o autoritarnim režimima obično barata pojmovima poput: vođa, diktator, autokrata, režim. Ali u Srbiji poslednje decenije klasične kategorije sve manje uspevaju da objasne svakodnevno iskustvo života.
Zato jedna naizgled „neozbiljna“ metafora postaje preciznija od mnogih akademskih analiza:
Vučić nije diktator. Diktatori padaju.
Vučić je operativni sistem.
Diktator je figura – čovek koji može da bude svrgnut, ubijen, penzionisan. Operativni sistem je nešto drugo: to je okruženje u kome se sve odvija, filter kroz koji prolazi svaka informacija, svaki resurs i svaki pokušaj pobune.
U tom smislu, „Vučić“ je manje ime jedne osobe, a više naziv za čitav komplet navika, odnosa, strahova i interesa, koji pokreće državni softver.
2. Kako se instalira jedan politički OS
Nijedan operativni sistem ne pada s neba. Mora da se instalira.
Instalacija Vučić OS-a počela je mnogo pre 2012. godine. Devedesete, radikalska retorika, učenje zanata na margini i u centru ratne propagande. Zatim prelaz u „proevropski“ kostim, rebrendiranje, nova ikonica na desktopu, ali sa istim kodom u pozadini: vlast je cilj po sebi, sve ostalo su plug-inovi.
Stara elita je verovala da će „novi Vučić“ biti samo još jedan program u njihovom sistemu – malo jači antivirus protiv protivnika, malo korisna aplikacija za Zapad, malo ventil za narod.
Ali tu je napravljena kardinalna greška u proceni:
Vučić nije program. On se ponaša kao operativni sistem.
Kad jednom preuzme boot sekvencu, sve ostale aplikacije – stranke, mediji, sudovi, škole – rade pod njegovim uslovima.
3. Moduli sistema: Vulin kao virus, Dačić kao backup
Ni jedan OS ne radi sam. Svaki ima svoje module, upravljačke programe i skrivene procese.
U ovom modelu:
- Vulin je virus.
Radi ono što operativni sistem ne sme javno da radi.
Izgovara rečenice koje bi ugrozile „proevropski“ imidž, održava veze sa najdubljim slojevima službi, normalizuje jezik pretnje i teorija zavere. Virus je stabilan dok god je kompatibilan sa OS-om; kada više nije potreban, premesti se u drugi folder – na drugu funkciju ili ambasadorsku poziciju. - Dačić je backup.
On je sistem za povratak na staro. Politički CD za „recovery mode“.
Kada OS zapadne u krizu, backup modul preuzima mikrofon, peva, pregovara, podseća na stare veze, drži kontakte sa onim delom establišmenta koji pamti razne režime.
On garantuje kontinuitet: da će se, bez obzira na promene, struktura moći vratiti u poznate kanale. - Tabloidi su user interface.
Preko tabloida građanin „vidi“ sistem. To je ekran, desktop.
Tu se odlučuje ko je heroj, ko izdajnik, ko „strani plaćenik“, a ko „branilac nacije“.
Tabloidi su grafički interfejs političke volje OS-a. - Rijaliti programi su screensaver.
Dok gledaš svađe, preljube i nasilje u eteru, OS obavlja update u pozadini: potpisuju se ugovori, menjaju zakoni, postavljaju kadrovi.
Screensaver te zabavlja, a ujedno te uči da je nasilje normalno, da je poniženje zabavno, da je privatnost luksuz.
Ovo nisu sporedne funkcije. To su delovi sistema bez kojih OS ne bi bio stabilan.
4. Aplikacije koje više ne rade za korisnike
U zdravoj državi, institucije su kao korisničke aplikacije:
građani ih pokreću da bi rešili problem – školu da obrazuje, sud da presudi, bolnicu da leči, medije da informišu.
U Vučić OS-u, te aplikacije ne rade za korisnika, već za OS.
- Škole postaju poligon za stranačke promo-događaje, posete i PR. Nastavnici su potcenjeni, direktori birani po lojalnosti, ne po stručnosti.
- Sudovi i tužilaštva ponašaju se kao firewall za elitu: oni filtriraju koje optužnice smeju da prođu, a koje će završiti u digitalnoj korpi.
- Bolnice su bug koji narod trpi – kad ne radi, krivi su „stari sistemi“, kada proradi, zasluge idu OS-u.
- Mediji postaju spyware: prikupljaju podatke, mapiraju emocije, pumpaju strah i mržnju.
Masakr u školi „Vladislav Ribnikar“ pokazao je koliko je društveni RAM već pojeden: država koja ne može da zaštiti sopstvenu decu u „oglednoj školi“, a potom ne može jasno i pravovremeno da utvrdi odgovornost, deluje kao OS kojem su već oštećeni ključni fajlovi.
Umesto sistemskog resetovanja – dobili smo novi update: pooštrene zakone, konferencije, parole. Kod je ostao isti.
5. Reset koji nije moguć
Na računaru, kada sistem počne da baguje, postoje dve logične opcije:
restart ili reset na fabrička podešavanja.
Problem sa Vučić OS-om je u tome što fabričkih podešavanja više nema.
- Opozicija, u velikom delu, funkcioniše kao drugi skin preko istog sistema:
isti jezik, iste kadrovske navike, isti odnos prema institucijama, samo druga ikonografija. - Stare institucije koje bi mogle da budu oslonac za reset – nezavisni mediji, sindikati, univerziteti – ili su sistematski oslabljeni, ili su same postale dodatne aplikacije u OS-u.
- Građani su dovedeni u stanje u kojem više ne veruju da promene dolaze iz institucija, ali ne veruju ni u sopstvenu snagu van institucija.
Zato se intuicija koja se širi društvom oblikuje ovako:
reset nije moguć.
Ono što se naziva „smenom vlasti“ sve više liči na instaliranje novog wallpaper-a na starom operativnom sistemu. Isti kod, drugi screensaver.
Da bi reset imao smisla, morao bi da postoji model fabrike – arhiva toga kako izgleda normalna država. U Srbiji se ta arhiva izgubila u tranziciji, u privatizacijama, u kompromisima i u kolektivnom zaboravu.
6. Gašenje uređaja: šta bi zapravo bio prekid OS-a
Ako reset nije moguć, jedino što ostaje je metafora gašenja uređaja.
To ne znači apokalipsu ili raspad države, nego radikalnu promenu načina na koji zamišljamo politiku i zajednicu:
- da institucije prestanu da budu plijen, a postanu zajednički alat,
- da mediji prestanu da budu produžena ruka OS-a, a postanu prostor javne rasprave,
- da se obrazovanje štiti od partijskog koda,
- da pravosuđe prestane da bude firewall vlasti, a postane firewall građana.
To je „gašenje uređaja“ u političkom smislu:
prekid sa logikom da je svrha države opstanak jedne garniture, i povratak ideje da je svrha države opstanak dostojanstvenog života građana.
Ali za takav prekid ne postoji gotov instalacioni fajl.
Ne može se skinuti „Nova Srbija 1.0“ sa interneta.
Ona mora da se napiše od početka – u glavama, u navikama, u malim, svakodnevnim odlukama.
7. Antivirus koji programira sopstveni virus
Postoji jedno uporno verovanje u IT svetu:
oni koji prave antivirus programe, tajno prave i viruse – da bi uvek imali posla.
Tehnički, to najčešće nije tačno u bukvalnom smislu, ali psihologija tog mita savršeno opisuje odnos između vlasti i krize.
Vučić OS se ponaša upravo tako: kao antivirus koji programira sopstveni virus.
Sistem godinama toleriše i podstiče:
- rast kriminala i korupcije,
- brutalizaciju medija,
- urušavanje škole i autoriteta nastavnika,
- normalizaciju nasilja u rijalitijima.
Tek kada virus postane vidljiv – kada eksplodira neki skandal, masovna tuča, mafijaško ubistvo, ili u najtragičnijem slučaju masakr u školi – sistem se pojavljuje kao antivirus:
- organizuje kampanje “borbe protiv nasilja”,
- pooštrava zakone,
- hapsi nekoliko pažljivo odabranih žrtvenih jaraca,
- organizuje hitne sednice, litije, mitinge.
Ali suština koda ostaje ista.
Ništa u strukturi moći se ne menja: isti ljudi imenuju direktore škola, iste službe nadziru i kriminalce i političare, isti tabloidi proizvode strah i histeriju.
Kao i u priči o antivirusu, virus nikada ne sme sasvim da nestane.
Bez virusa – nema opravdanja za antivirus.
Bez haosa – nema opravdanja za “stabilnost”.
Zato Vučić OS ne može da dozvoli da nasilje, korupcija i medijsko ludilo zaista budu pobijeđeni.
Oni su njegov poslovni model.
On vlada tako što proizvodi problem i prodaje se kao jedino rešenje.
8. Vučić OS kao ogledalo društva
Na kraju, najneprijatnije pitanje:
Da li je Vučić OS uzrok našeg stanja –
ili simptom onoga što smo već bili pre nego što je instaliran?
Operativni sistem se može nametnuti, ali da bi radio ovoliko dugo i ovako duboko, mora da pronađe kompatibilan hardver:
naše navike, strahove, sklonost da tražimo vođu, da prihvatimo poniženje kao cenu mira, da trgujemo dostojanstvom za sitne privilegije.
U tom smislu, Vučić kao operativni sistem nije samo politički problem. On je dijagnostički ekran društva.
Sve dok ga budemo posmatrali isključivo kao „zaveru odozgo“, a ne kao posledicu naših dugih, kolektivnih kompromisa, svaki pokušaj promene biće samo još jedan vizuelni update, a ne nova verzija života.
