Porodični egregor umetnosti, filozofije i nauke
Ona je svetska zvezda performansa, on prorok Tesline civilizacije i kritičar „smrti umetnosti“, a između njih stoji ćerka naučnica koju Marina naziva „bratanicom koju obožava“ i da ima jedinni problem šta će da obuče na njenoj dodeli Nobelove nagrade. Da li se u poznim godinama i dalje igraju uloge iz detinjstva: starija sestra i mlađi brat „Bucko“?
Porodica koja se raspršila na tri sveta
Neke porodice kao da su rođene za film, a ne za običan život. Kod Abramovića, ne treba scenarista – dovoljno je samo pažljivo presložiti činjenice.
Sa jedne strane je Marina Abramović – žena koja je svoje telo pretvorila u umetnički instrument, od brutalnih performansa sedamdesetih do meditativnih tišina u MoMA-i. Umetnica koja je sopstvenu biografiju pretvorila u mit o detinjstvu u vojničkoj kući, majci oficirki, ocu heroju i disciplini koja ne prašta slabost.
Sa druge strane je Velimir Abramović – filozof, esejista, predavač o Tesli i vremenu, čovek koji govori o „naučnoj duhovnosti“ i Teslinoj civilizaciji, ali i o nečemu mnogo bolnijem za savremenu umetnost: smrti umetnosti i pretvaranju svega u spektakl.
Treća linija ide kroz Ivanu Abramović, Velimirovu ćerku: nuklearnu fizičarku, ekspertkinju za fuziju, sa studijama i istraživanjima u Ajndhovenu, Berkliju, na MIT-u i u kompaniji Commonwealth Fusion Systems. THE ORG+3tue.nl+3fusenet.eu+3
Tri karijere, tri kontinenta, tri discipline: umetnost, filozofija, nauka.
I jedna zajednička porodična priča koja se ustvari počela davno, u jednom beogradskom stanu.
Povratak u 1952: kada se rađa „Bucko“
Marina je rođena 1946, Velimir 1952 – razlika od šest godina.
U ranim intervjuima Marina priča da je prve godine života provela kod bake. U roditeljsku kuću vraća se upravo u trenutku kada se rađa mlađi brat. Taj povratak poklapa se sa ulaskom u novi režim: stroga majka oficirka, otac partizanski heroj, stan koji više liči na kasarnu nego na dom.
U njenom unutrašnjem kadru, tri stvari se dešavaju istovremeno:
- rađa se mlađi brat,
- završava se mekani svet bake,
- počinje tvrdi garnizon kuće.
Režiser Ljubiša Ristić u jednom podkastu na „Nenad Toronto“ kanalu podseća da su Velimira u mladosti zvali „Bucko“ – nadimak koji nosi i toplinu i blago nipodaštavanje. Mlađi brat koji je „naš mali“, ali koga retko doživljavaju potpuno ozbiljno.
Psihološka istraživanja o braći i sestrama pokazuju da kada je razlika 5–6 godina, odnosi često nisu simetrični: starije dete, naročito starija sestra, dobija poluroditeljsku ulogu – ona zna, ona brine, ona komanduje. Mlađi brat ostaje „mali“ mnogo duže nego što bi želeo.
U odraslom dobu, ti obrasci se iznenađujuće lako vraćaju: dovoljno je da dođe do konflikta, pa da se stara uloga ponovo uključi – starija sestra kao autoritet, mlađi brat kao onaj koji se buni da ga shvate ozbiljno.
Velika sestra i „mali prorok“: umetnost protiv smrti umetnosti
Decenijama kasnije, taj skriveni scenario dobija ogromnu pozornicu.
Velimir postaje javni mislilac. U podkastima, predavanjima i tekstovima govori
- da savremeni performans često više pripada spektaklu nego umetnosti,
- da je „sakralna umetnost“ kao duhovna disciplina već umrla,
- i da je ono što svet danas slavi možda više znak kraja nego nastavak tradicije.
Time ne kritikuje samo „umetnost uopšte“, nego nužno dodiruje i rad svoje sestre – umetnice performansa. Istovremeno, u jednoj nemačkoj biografskoj studiji pominje se da je dovodio u pitanje i porodični mit o ocu – nacionalnom heroju – koji Marina ugrađuje u sopstveni narativ.
Za nekoga ko je sopstveni život pretvorio u pažljivo komponovanu životnu instalaciju, to nije mala stvar. Brat iznutra postaje glas koji spolja ruši kulise.
Marina na tu kritiku ne odgovara teorijskim esejom. Njen jezik su izložbe, retrospektive, performansi, nagrade koje neki nazivaju „Nobelom za umetnost“. Umesto javne rasprave, bira – tišinu i distancu.
Kada, povodom 80. rođendana, velike izložbe u Beču i Ljubljani, Velimir pokušava da je vidi i ponudi susret, iz onoga što je sam pričao proizlazi da je njen odgovor – odbijanje. Ne zato što ne zna ko je on, nego zato što zna šta je javno govorio.
Stara matrica se vraća:
velika sestra koja ima pravo da preseče odnos,
i „Bucko“ koji je konačno progovorio protiv autoriteta – ali po cenu veze.
Ivana: naučnica između laboratorije i prvih „gej svadbi“ u Srbiji
U toj tvrdoj konfiguraciji, lik Ivane Abramović deluje gotovo neverovatno.
Sa naučne strane, Ivana je primer savremenog „svetskog deteta“: studije fizike u Beogradu, master iz nuklearne fuzije u Ajndhovenu, istraživačka praksa na Berkliju, doktorat iz primenjene fizike, saradnja sa MIT-om i rad u kompaniji Commonwealth Fusion Systems na razvoju fuzionih reaktora. THE ORG+4tue.nl+4fusenet.eu+4
Ali Ivana nije ostala nevidljiva ni u domaćim medijima. Naprotiv.
Leta 2017. godine, tabloidi i portali objavljuju da se bratanica Marine Abramović i ćerka manekenke Irene Mišović – Ivana Abramović i Katarina Mišović Šotra – venčavaju u inostranstvu i organizuju gej svadbeno slavlje na privatnom beogradskom splavu. „VIP gej svadba“, „prva gej svadba u Beogradu“, „na slavlje se ulazilo pomoću specijalne šifre“ – naslovi su koji tih dana pune rubrike zabave. Vesti.rs+4blic.rs+4Noizz.rs+4
Na fotografijama: Ivana u belom šortsu i košulji, Katarina u beloj kombinaciji, gosti koji ulaze preko šifre, i Marina Abramović koja stiže poslednja da podrži ćerku svog brata. blic.rs+26yka.com+2
U jednom kadru spajaju se:
- bratanica svetske umetnice,
- ćerka jugoslovenske manekenke,
- beogradski splav,
- LGBT vidljivost,
- i prisustvo Marine kao podrške.
Za društvo u kome je Marina odrastala – vojni stan, tiha represija, stroga majka – takva scena je gotovo nezamisliva. Za novu generaciju Abramovića, to je normalan čin: javna ljubav i javno slavlje, makar formalno ozvaničeno u inostranstvu.
U najnovijem intervjuu za NIN, Marina kaže da je Ivana „bratanica koju obožava“, da radi u Bostonu kao nuklearna fizičarka, da joj je jedini problem „šta da obuče kad Ivana bude primala Nobelovu nagradu“, i da joj upravo Ivana šalje emisije Zorana Kesića kako bi ostala u toku sa našom scenom. www-new.psfc.mit.edu
Brata ne pominje.
Ali ćerku tog brata javno slavi.
Otac je izostavljen iz priče, ali njegova ćerka postaje simbol nove energije – i doslovno, u nauci, i metaforički, u vrednostima.
Egregor Abramovića: telo, vreme, fuzija
Ako sve ovo posmatramo kroz koncept egregora, porodične „kolektivne duše“, slika izgleda ovako:
- Marina nosi liniju tela i performansa – spremnost da sopstveno telo izloži riziku da bi došla do istine.
- Velimir nosi liniju jezika i vremena – spremnost da javno izgovori nepopularne stvari, pa makar to značilo i sukob sa sopstvenom porodicom.
- Ivana nosi liniju energije i nauke – spremnost da godine provede u laboratoriji radeći na onome što već danas zovu energijom budućnosti.
Stare uloge starije sestre i mlađeg brata „Bucka“ ne objašnjavaju sve, ali boje način na koji se sve kasnije doživljava. U trenutku kad mlađi brat javno dovodi u pitanje sestrinu umetnost i porodični mit, starija sestra možda ne reaguje kao umetnica u teorijskoj raspravi, nego kao starija sestra koja kaže: „Granica je pređena.“
Ivana, s druge strane, pokazuje kako taj isti porodični egregor izgleda u trećoj generaciji: umesto porodične drame – fuzioni reaktor; umesto skrivene seksualnosti – javna LGBT svadba; umesto zatvorenog stana – međunarodne konferencije.
Na kraju ostaje pitanje:
da li starija sestra i mlađi brat ikada stvarno prestanu da budu starija sestra i „Bucko“,
ili te uloge ostaju ugravirane ispod svih nagrada, doktorata i performansa?
Ako pogledamo priču Abramovića, čini se da detinjstvo nikad ne nestaje.
Samo promeni scenografiju – umesto beogradskog stana, danas su tu Beč, Ljubljana, Boston, MIT, fuzioni reaktori i – možda, jednom, Nobelova nagrada.
