Septička jama i Teslijanska renesansa: višeslojna analiza vizije prof. Velimira Abramovića

U nedavnom podkastu profesor Velimir Abramović iznosi višeslojnu kritiku savremenog stanja u Srbiji, spajajući duhovne, istorijske i ezoterijske perspektive u jedinstven osvrt. Kao istaknuti filozof i poznavalac dela Nikole Tesle, Abramović ne govori samo o dnevnoj politici već i o duhovnom posrnuću nacije. Kroz ozbiljan, esejistički ton, on slika tmurnu sliku sadašnjosti – Srbija pod trenutnim vođstvom prikazana je kao društvo zaglavljeno u „septičkoj jami“ moralnog i kulturnog otpada. Istovremeno, Abramović nudi viziju spasa: Teslijansku budućnost naučnog i duhovnog preporoda kao jedini put izlaska iz kolektivnog kolapsa. U nastavku sledi analitički osvrt na glavne teme razgovora sa profesorom Abramovićem, uz osvrt na simboliku koju koristi i paralele koje povlači između prošlosti, sadašnjosti i moguće budućnosti Srbije.

Duhovna i ezoterijska kritika Vučićevog režima

Abramović započinje svoju analizu oštrom kritikom aktuelnog političkog sistema u Srbiji, posebno se osvrćući na lik i delo predsednika Aleksandra Vučića. Međutim, ova kritika prevazilazi uobičajeni politički diskurs – ona zalazi u duhovne i simboličke dimenzije. Po njegovom mišljenju, današnji lideri ne pate samo od korupcije ili autoritarnih tendencija, već predstavljaju i simboličke nosioce negativnih sila koje vuku čitavo društvo unazad. Abramović koristi ezoterijske analogije i istorijske reminiscencije kako bi dočarao da trenutno vođstvo deluje u suprotnosti sa duhovnom misijom srpskog naroda. On čak i kosmičke simbole uvodi u priču – navodi, na primer, da se aktuelni predsednik našao u nekoj vrsti astrologške opozicije sa principima pravde i poretka (pominjući planetu Jupiter kao simbol zakonitosti), sugerišući da je vlast u sukobu sa samim kosmičkim zakonima morala.

U ovoj višoj ravni rasprave, Vučićev režim se portretiše kao antipod duhovnih vrednosti koje su Srbiju kroz istoriju održavale. Abramović ističe da sadašnji vođa ne poseduje harizmu istinskog duhovnog zaštitnika naroda, već pre emanira energiju koja narod drži u strahu i pokornosti. On podseća da su u prošlosti srpski vladari, ma koliko bili autoritarni, ipak poštovali izvesne tradicionalne norme i moralni poredak, dok današnji lider, kako smatra Abramović, svojevoljno žrtvuje dušu naroda radi opstanka na vlasti. Kao ilustraciju ove moralne izopačenosti, profesor navodi uporedbe iz mračnog, kriminalnog sveta: „Vučić se sada ponaša kao Pablo Eskobar – on plaća svoje ljude“, kaže Abramović, aludirajući na to da predsednik vlada uz pomoć kupovine lojalnosti i metodama nedostojnim državnika. Upozorava da takva vladavina, lišena duhovnih načela i oslonjena na strah i interes, vodi u opšti sunovrat. Umesto da bude oslonac nacionalnog duha, vlast je, prema Abramoviću, postala izvor duhovne kontaminacije, zbog čega ceo narod tone u negativnu energiju.

Septička jama kao metafora propadanja

Jedan od najupečatljivijih simbola koje Abramović koristi u podkastu jeste “septička jama”. Ovim grubim, ali slikovitim izrazom on opisuje duhovno, političko i kulturno stanje nacije. U njegovoj viziji, savremena Srbija pod trenutnom vlašću liči na septičku jamu prepunu otpada – to je mesto gde se nagomilavaju moralni otrovi, laži, korupcija i beznađe. Abramović doslovno kaže da je društvo pretvoreno u „septi\u010dku jamu otpada u kojoj se narod duhovno truje sa milion strana“. Ovom metaforom on ne misli na fizičko zagađenje, već na kontinuirano trovanje svesti stanovništva: svakodnevno smo izloženi negativnim uticajima kroz medije pod kontrolom, kroz neiskrene političke poruke i opšti pad kulturnih standarda. Kao što se organizam truje štetnim materijama, tako se i nacionalno biće truje besmislom, mržnjom i strahom.

Septička jama simbolizuje dno na kojem se narod našao – stanje u kome su nekadašnje vrednosti gotovo neprepoznatljive u mulju oportunizma i neznanja. Abramović ovom metaforom želi da šokira i probudi: narod zaglavljen u septičkoj jami više ne razlikuje čisto od nečistog, jer je okružen otpadom anti-vrednosti. Duhovni aspekt propadanja ogleda se u gubitku vere i etike – umesto da teži višim idealima, društvo se zadovoljava primalim nagonima preživljavanja u kaljuzi koju su kreirali politički inženjeri. Politički, septička jama znači da je sistem zatvoren, toksičan krug u kome vladajući režim reciklira sopstveni otpad (svoje laži i obećanja), dok kulturno označava potonuće kreativnosti, znanja i identiteta pod talogom trivijalnosti. Abramović naglašava da narod, naviknut na smrad ove jame, rizikuje da prihvati nenormalno za normalno – da zaboravi kako izgleda zdravo društvo. Njegova kritika poziva na buđenje: pre nego što duhovna anaerobija (bezkiseonična atmosfera septičke jame) potpuno obuzme nacionalno biće, mora se naći put ka pročišćenju i izlazu iz tog ponora.

Paralele između prošlosti i sadašnjosti: od Obrenovića i Tita do današnjih dana

Da bi bolje objasnio kako je Srbija dospela u ovako duboku krizu, Abramović povlači uporedne linije između prošlih epoha i savremenog doba. Njegova analiza često skače kroz vreme – od monarhije 19. veka, preko Jugoslavije pod Titom, do današnje republike – tražeći istorijske i ezoterijske obrasce koji se ponavljaju. Ovo poređenje prošlosti i sadašnjosti ima za cilj da pokaže da mnogi današnji problemi nisu slučajni, već su ukorenjeni u davnim odlukama i duhovnim zabludama.

Abramović tako podseća na ključne trenutke srpske istorije koji imaju odjeka u sadašnjosti. Jedan upečatljiv primer koji navodi jeste greška kneza Miloša Obrenovića u 19. veku: „Knez Miloš Obrenović je 1830. za savetnika izabrao Engleza, pukovnika Hodžisa, i napravio grešku čije posledice trpimo i danas.“ Ovom rečenicom Abramović ukazuje na dugu senku stranog upliva u srpsku politiku – još od vremena kada je mlada srpska država tražila saveznike i mentore u velikim silama. Izbor britanskog savetnika, prema Abramoviću, bio je početak potčinjenosti inostranim interesima i gubitka suverenog duhovnog puta. Paralele su jasne: i današnji lideri, smatra on, prave sličnu grešku oslanjajući se previše na savete i naloge velikih sila, žrtvujući dugoročnu dobrobit naroda zarad kratkotrajnog opstanka na vlasti. Kao što je knez Miloš time postavio osnovu za kasnije političke zavisnosti, tako i moderni političari ponavljaju obrazac podaničkog mentaliteta, što Srbiju drži u začaranom krugu tuđe kontrole i unutrašnje slabosti.

Dalje, Abramović pravi uporednu analizu likova i sistema: pominje vreme Josipa Broza Tita i nekadašnje Jugoslavije u kontrastu sa sadašnjošću. Tito se pojavljuje u Abramovićevoj analizi kao istorijska ličnost sa sopstvenom ezoterijskom simbolikom – vođa koji je vladao autoritarno, ali je uspevao da održi izvesnu državnu dostojanstvenost i nezavisnost u odnosu na velike sile tog vremena. Za razliku od današnje situacije, u Titovo doba su institucije bile snažnije, obrazovni i kulturni sistem negovan, a nauka cenjena (setimo se samo koliko je značaja pridavano liku Nikole Tesle u SFRJ, makar simbolično). Ipak, Abramović ne gleda kroz ružičaste naočare ni na prošlost: ukazuje da je rigidna ideologija tog vremena potiskivala duhovnost – komunizam je odbacio religiju i tradiciju, stvarajući duhovni vakuum koji se kasnije popunio nacionalizmom i konzumerizmom. On povlači paralelu da današnja vlast, iako ideološki drugačija, ponovo zapostavlja duhovnu dimenziju naroda. Razlika je što, po Abramoviću, današnja elita nema ni onu državotvornu viziju ni karizmu kakvu je Tito imao da makar održi privid zajedništva; umesto toga, svedoci smo fragmentacije društva i gubitka svakog višeg cilja.

U Abramovićevim osvrtima značajno mesto zauzima i Nikola Tesla, ali ne samo kao naučnik već i kao simbol duhovno-naučnog ideala. On pravi zanimljiv spoj: Tesla, genije srpskog porekla, deluje kao sušta suprotnost duhu sadašnjeg vremena. Dok današnjicom dominiraju prizemni interesi i borba za vlast, Tesla je za Abramovića reprezent višeg principa – spoja nauke i duhovnosti. U prošlosti, Tesla je bio ignorisan i odbačen od istog tog materijalističkog sveta koji danas slavi profit i moć; analogno, i danas se istinski inovativne i humane ideje potiskuju u drugi plan. Abramović takođe pominje i ratove kroz koje je Srbija prošla – od balkanskih i svetskih ratova, preko sukoba devedesetih – kao ciklične kataklizme koje imaju i dublje uzroke. On naglašava da se kroz istoriju možda menjaju zastave i ideologije, ali da su duhovne pouke nepročišćenih konflikata uvek prisutne: narod koji nije rešio svoje unutrašnje podele i nije spoznao svoju istinsku misiju, biva stalno gurnut u nove razdore. Tačno kao što su nekadašnje generacije prolazile kroz stradanja, i današnja generacija je na ivici jedne tihe propasti – moralne i demografske – ukoliko ne dođe do prekida začaranog kruga.

Abramović posmatra i sudbinu institucija kroz prizmu vremena. Nekada su institucije poput crkve, akademije nauka, univerziteta ili vojske bile stubovi identiteta – danas su, tvrdi on, one oronule ili pod kontrolom korumpiranih struktura. Recimo, govori o tome kako je Srpska pravoslavna crkva istorijski vodila narod kroz teška vremena, dok je danas njen uticaj marginalizovan ili politizovan; ili kako su obrazovne ustanove odgajale vrhunske stručnjake i patriote, dok su danas devastirane tranzicijom i komercijalizacijom znanja. Sve ove paralele – od Obrenovića, preko Tita, do savremenih institucija – Abramović slaže da bi pokazao kontinuitet pogrešnih skretanja. U suštini, njegova poruka je da Srbija već dugo luta između Istoka i Zapada, između nauke i vere, između raznih „spasilaca“ i ideologija, a da nijednom nije zastala da duhovno evoluira i definiše svoju autentičnu sudbinu. Sadašnja kriza, ma koliko delovala jedinstveno, samo je poslednje poglavlje jedne duge priče u kojoj se ponavljaju isti motivi – podaništvo, iznevrene vrednosti i propuštene šanse.

Vizija Teslijanske budućnosti: slobodna energija i duhovna renesansa

Iako diagnoza sadašnjice deluje sumorno, Velimir Abramović ne ostaje samo na kritikovanju – on nudi i viziju izlaza, radikalno drugačiju od svega što mainstream politika predlaže. Rešenje vidi u onome što naziva Teslijanskom budućnošću, odnosno povratku idealima koje je oličavao Nikola Tesla. Ta budućnost podrazumeva temeljni naučni i duhovni preporod društva, toliko dubok i sveobuhvatan da ga Abramović poredi sa renesansom. U središtu te vizije su nekoliko ključnih elemenata: slobodna energija, visoka svest i sinteza nauke i duhovnosti.

Slobodna energija o kojoj govori Abramović nadovezuje se na Tesline eksperimente sa bežičnim prenosom energije i konceptom beskonačne energije vakuuma (tzv. energije etra). U metaforičkom smislu, „slobodna energija“ znači oslobađanje od ograničenja koja čovečanstvo i naš narod drže zarobljenim – zavisnost od fosilnih goriva, od hegemonije multinacionalnih korporacija i sila koje kontrolišu resurse. Zamislimo svet u kome je energija dostupna svima gotovo besplatno: takav svet bi preoblikovao ekonomiju i odnose moći, omogućio bi narodu da prodiše slobodno i da se usmeri na više ciljeve od pukog preživljavanja. Abramović veruje da je Tesla dao čovečanstvu putokaz ka tom svetu, ali da je on namerno skrajnut. Oživljavanje Teslinog nasleđa u praksi vidi kao deo preporoda Srbije – da zemlja bude među prvima koja će prigrliti nove tehnologije zasnovane na principima slobodne energije i time se otrgnuti iz sadašnje zavisnosti i zaostalosti.

Visoka svest ili uzdizanje kolektivne svesti drugi je stub Abramovićeve vizije. Tehnološko oslobođenje nema smisla, ističe on, bez duhovnog oslobođenja – promena paradigme u načinu razmišljanja. Narod mora izaći iz stanja straha, mržnje i podela koje mu nameću političke elite; mora dostići jedan viši nivo svesti gde će jedinstvo, znanje i etika biti vredniji od materijalne koristi ili slepe poslušnosti. Abramović često govori o sintezi nauke i religije, o potrebi da se metafizičko znanje integriše sa naučnim. To podrazumeva da ljudi shvate duboku povezanost svega živog, da se okrenu kozmičkim zakonima harmonije i pravde – nasuprot sadašnjem haosu. U takvom stanju uzvišenije svesti, društvo bi mogli predvoditi mudri i sposobni, umesto beskrupuloznih. On čak navodi da je neophodna kritična masa probuđenih pojedinaca kako bi došlo do kolektivnog preokreta. Nije potrebno da baš svi progledaju, ali dovoljan broj ljudi visoke svesti može da povuče čitavu naciju napred. „Teslijanska Srbija bi bila spas, ali potrebna je svest i kritična masa za preokret“, naglašava Abramović – jasno stavljajući do znanja da se spasenje ne može dogoditi dok god većina ljudi ostaje uspavana u mraku neznanja i manipulacije.

Treći aspekt ove vizije je naučno-duhovna renesansa – preporod kakav podsjeća na evropsku renesansu koja je spojila humanizam i nauku, ali na jednom globalnijem i dubljem nivou. Abramović zamišlja budućnost u kojoj će Tesla biti novi simbol vremena: ne samo kao naučnik, već kao inspiracija da se premosti jaz između duhovnosti i tehnologije. U praksi, to bi značilo ulaganje u obrazovanje koje podstiče i kreativnost i duhovne vrednosti, razvoj tehnologija koje su ekološke i humane, negovanje kulture sećanja na velikane poput Tesle koji su radili za dobrobit čovečanstva. Takva renesansa bi vratila i dostojanstvo narodu – umesto da budemo tržište i jeftina radna snaga za tuđe korporacije, Srbija bi mogla da postane centar inovacija i duhovnog turizma, zemlja prepoznata po visokoj svesti. Ovo može zvučati utopijski, ali Abramović insistira da je to jedini istinski izlaz: bilo kakva polovična rešenja unutar postojećeg sistema samo bi produžila agoniju. On ukazuje i na znake globalnog preokreta – sve češće se govori o novim izvorima energije, o potrebi holističkog pristupa problemima čovečanstva, pa čak i o geopolitičkim pomacima (npr. povezivanje sa istokom i pokret nesvrstanih novih oblika) koji mogu omogućiti malim zemljama da se oslobode diktata neoliberalnog poretka. U tom smislu, Abramović vidi Srbiju na prekretnici: ako prihvati Teslijansku paradigmu, može postati pionir nove civilizacije; ako ne, čeka je sudbina pale imperije u miniaturi – raspad kroz unutrašnji haos.

Važno je istaći da Abramović ne nudi magične formule niti kaže da će spasenje doći spolja. Naprotiv, njegova vizija Teslijanske budućnosti podrazumeva aktivan napor svakog pojedinca i društva u celini. To je poziv na naučno obrazovanje ali i duhovno vaspitanje, na inovativnost ali i etičnost. Tek sintezom te dve strane ljudskog bića – razuma i duha – možemo, prema njemu, da iskopamo sebe iz septičke jame i zakoračimo u svetlost nove ere.

Kritika opozicionih i studentskih pokreta

Imajući u vidu koliko oštro kritikuje vlast, očekivalo bi se da Abramović u opozicionim političkim pokretima i studentskim protestima vidi tračak nade. Međutim, njegova analiza i prema tim akterima je veoma skeptična i kritična. On smatra da su i opozicija i razni protestni pokreti često nedovoljno svrsishodni i nažalost instrumentalizovani od dubljih centara moći. U podkastu Abramović ističe da na prvi pogled masovni studentski protesti ili građanske akcije deluju kao pozitivna pobuna protiv nepravde, ali da se iza kulisa često krije ista matrica manipulacije. Istinski preporod, prema njemu, neće doneti oni koji samo reaguju na poteze vlasti bez šire vizije, niti oni koji su možda tajno vođeni tuđim interesima.

Abramović primećuje da su mnogi opozicioni lideri zapravo produkt istog sistema protiv kojeg se nominalno bore. Oni možda kritikuju Vučićev režim, ali ne nude suštinski drugačiji, duhovno uzvišeniji put za narod – samo varijacije političke taktike u borbi za vlast. Čak i kada imaju dobre namere, opozicione figure su po Abramoviću često idejno plitke, fokusirane na dnevno-političke poene umesto na dugoročni preporod društva. Slično važi i za studentske i omladinske pokrete: iako puni energije i opravdanog revolta, ti protesti se brzo iscrpe jer nemaju dublju duhovnu osnovu ni jasno znanje šta posle rušenja postojeće vlasti. On ukazuje i na to kako su takvi pokreti ranjivi na infiltraciju i kontrolu – spoljašnji faktori (bilo strane ambasade, fondacije ili domaći centri moći) lako usmere bunt u kanal koji im odgovara. Tako bunt postaje kontrolisana opozicija koja zapravo održava status quo.

Jedna od najoštrijih Abramovićevih tvrdnji jeste da čak i aktuelni talasi nezadovoljstva mogu biti deo šireg plana koji ne služi narodu. „Stranci će sada da preuzmu Srbiju u potpunosti, za to rade i studenti i Vučić“, upozorava on u podkastu, sugerišući naizgled paradoksalnu tezu da i vlast i organizovani protesti igraju u tandemu za interese centara izvan Srbije. Ova tvrdnja oslikava duboko nepoverenje u spontane promene režima: Abramović kao da poručuje da smjena na vrhu, isplanirana od spolja, neće doneti istinsko oslobođenje, već samo novu marionetu. Time on kritikuje i one u opoziciji koji se možda tiho oslanjaju na podršku Zapada da bi došli na vlast – ubeđen je da se tako ulazi u još gori oblik zavisnosti. Što se tiče studentskih pokreta, Abramović žali što mladi intelektualci često ne shvataju širu sliku: buntvide kao cilj sam po sebi, a ne kao prvi korak u mnogo zahtevnijem procesu duhovne i društvene transformacije. On ukazuje i na krizu obrazovanja (koju je pomenuo i kroz primer uništenog sistema vrednosti na univerzitetima): dok god studenti izlaze iz škola bez svesti o nacionalnoj i civilizacijskoj misiji, dotle će i njihovi protesti ostati na nivou kratkotrajnog prkosa bez trajnih posledica.

Abramovićev stav prema opoziciji i protestima možda zvuči cinično, ali on proizlazi iz njegove filozofske doslednosti: ako se problem nalazi na dubokom duhovnom nivou, onda rešenje ne može doći samo promenom političkih figura ili kozmetičkim reformama. Bez nove svesti, svaka pobuna preraste ili u haos ili u novu tiraniju. Stoga on poziva i opozicione i građanske pokrete da se osveste i izdignu iznad puke politike, da artikulišu viziju nacionalnog preporoda, a ne samo da ruše postojeće stanje. U suprotnom, upozorava, energija naroda će biti izigrana još jednom, a septička jama će samo dobiti nove stanovnike na vrhu.

Zaključak

Analiza profesora Velimira Abramovića predstavlja surovo ogledalo postavljeno pred savremenu Srbiju. U tom ogledalu vidimo lik države koja je duhovno posrnula – narod se davi u „septičkoj jami“ moralnog rasula, vođen liderima koji su zaboravili na više ciljeve i upregnuti su u kola sopstvene sujete i tuđih interesa. Istovremeno, Abramović nam skreće pogled ka mogućem svetlu na kraju tunela: viziji Teslijanske budućnosti u kojoj Srbija može ponovo da pronađe sebe kroz znanje, inovaciju i duhovnost. Ta визija nije puka fantastika već poziv na renesansu svesti – na povratak neukaljanih principa i hrabar iskorak u novo doba tehnologije oslobođene okova profita.

Iz Abramovićeve perspektive, izbor pred kojim se nalazimo je dramatičan ali jasan. Kao društvo, možemo nastaviti da tonemo, prihvatajući trulež kao sudbinu – ili se možemo probuditi i izboriti za duhovnu obnovu. Njegove reči odjekuju kao opomena da promena na površini (smena vlasti bez promene svesti) neće biti dovoljna. Potrebna je korjenita metamorfoza mentaliteta i sistema vrednosti. Ta transformacija, prema Abramoviću, počinje spoznajom istine o našem stanju – ma kako bolna ona bila – i odupiranjem da ostanemo zarobljenici negativnih obrazaca. Poput alhemičara koji prlja ruke olovom da bi stvorio zlato, i narod mora proći kroz suočavanje sa „otpadom“ u sebi i oko sebe da bi iz njega iznikao nov, plemenit kvalitet.

Na kraju, vizija Velimira Abramovića je i poziv i izazov: poziv da se probude oni koji mogu povesti narod ka svetlijoj budućnosti, i izazov svima nama da preispitamo sopstveni doprinos opštoj apatiji ili preporodu. Njegove reči nam poručuju da sudbina nije uklesana u kamenu – ona se kreira kroz kolektivnu svest i delanje. Srbija, kako je on vidi, još može birati između dva puta. Jedan vodi dublje u tamu – ostanak u duhovnoj septičkoj jami gde vlada beznađe pod maskom lažne stabilnosti. Drugi put vodi ka Teslijanskoj renesansi, ka obnovi duha i uma, gde bi narod povratio svoju izgubljenu autentičnost i snagu.

Abramović, govoreći trezveno ali strastveno, stavlja do znanja da vreme za taj izbor ističe. Njegova analiza, iako prožeta kritikom, u suštini je izraz vere da je preporod moguć. U zaključku podkasta, on ostavlja slušaocima na razmišljanje implicitnu poruku: hoće li Srbija imati hrabrosti da se vine ka visinama koje su dosezali njeni najveći umovi i duše (poput Tesle), ili će ostati zarobljena u glibu sopstvenih grešaka? Ta odluka, sugeriše Abramović, oblikovaće ne samo naredne godine već i sudbinu generacija koje dolaze. Upravo zato njegova poruka odjekuje tako snažno – nudi viziju pada i viziju uzdizanja, a na nama je da tu viziju pretočimo u stvarnost ili prepustimo zaboravu.

CEO PODKAST MOŽETE VIDETI OVDE