Autor: Nenad Toronto
Kada je Donald Trump u jednom satiričnom tekstu otkrio da crkve ne plaćaju porez, njegov odgovor bio je toliko jednostavan da je ujedno postao i najpreciznija kritika sistema:
“Nema poreza? Trebalo je da osnujem crkvu pre više decenija!”
Iako izmišljen, ovaj citat savršeno osvetljava ključni paradoks savremene religije u kapitalističkom društvu: kada vera prestane da bude duhovni poziv i postane poslovni model.
Crkva kao fiskalna rupa
U Americi, ali i širom sveta, crkve uživaju status poreski oslobođenih institucija. To uključuje imovinski porez, porez na prihod i često i oslobađanje od nadzora koji važi za druge nevladine organizacije. Kada se tome doda i činjenica da mnoge megacrkve ostvaruju milionske prihode od prodaje knjiga, robe i “dobrovoljnih” donacija – granica između duhovnog i korporativnog potpuno se briše.
Trumpova izmišljena fascinacija sistemom u kojem se, kako kaže, “možeš obogatiti bez poreza, uz lojalnu publiku koja ti veruje” deluje gotovo logično. Za čoveka koji je brendirao svoje ime, prodavao univerzitete i stvorio carstvo kroz spektakl i emociju, televangelizam deluje kao prirodan nastavak karijere.
“Dakle, vi zapravo prodajete emociju… kao što sam ja prodavao nadu u veličinu Amerike?”
Politička moć duhovnih institucija
Trump, poznat po retoričkoj prilagodljivosti i ciljanom udvaranju evangelističkoj bazi, tokom predsedništva nije krio svoje simpatije prema religijskim liderima. U njegovoj administraciji, religija nije bila odvojena od države – već u službi političkog narativa. Crkve su često bile mesta okupljanja, podrške, pa i propagande.
Kada teleevangelisti otvoreno podržavaju političke kandidate, lobiraju za zakone i mobilišu glasače, postavlja se ključno pitanje: da li crkva zadržava pravo na poreski imunitet ako učestvuje u političkom životu?
U evropskim zemljama, modeli variraju. U Nemačkoj, na primer, postoji “crkveni porez” koji se automatski oduzima od plate vernika i prosleđuje njihovoj crkvi. U Francuskoj, država je strogo sekularna i ne finansira crkve, ali im pomaže u restauraciji istorijskih objekata. U Srbiji i regionu, crkve često primaju državne subvencije, dok je pitanje njihovog poreskog statusa nejasno i politički osetljivo.
Kao što nas Trumpova satirična logika uči – nema ničeg besplatnog u svetu gde se svaka emocija monetizuje. Ako je vera postala roba, ako se duhovnost prenosi u direktnom prenosu sa sponzorima, i ako se vernici tretiraju kao potrošači, onda je možda vreme da se crkve ponašaju kao i svaka druga korporacija – i plate svoj deo društvenog računa.
Trump, makar kao karikatura, postavlja prava pitanja: Zašto ne bih imao crkvu? Zašto ne bih monetizovao veru? U tom ogledalu ne vidimo samo njega, već i nas – društvo koje sve češće veruje onima koji prodaju nadu upakovanu u marketing, a sve ređe onima koji ne traže ništa zauzvrat.
